U Kli­če­vu na­do­mak Nik­ši­ća me­đu pe­de­se­tak rom­skih po­ro­di­ca u ne­ma­šti­ni da­ne pro­vo­di i dva­de­seto­čla­na po­ro­di­ca Šev­će­ta Sa­i­ti­ja. On i Beg­za su iz­ro­di­li de­ve­to­ro dje­ce, a da­nas ih je u 25 kva­dra­ta dva­de­se­to­ro: još dvi­je sna­he, i sed­mo­ro unu­ča­di.
– Ra­dio sam u Ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću na odr­ža­va­nju či­sto­će, ali sam pri­je se­dam go­di­na obo­lio, pa sam na­pu­stio po­sao. Li­je­čim se umje­sto da iz­dr­ža­vam po­ro­di­cu i bri­nem o dje­ci. To ra­di moj ma­lo­ljet­ni sin, jer ne smi­jem da iz­la­zim iz ku­će. Ni so­ci­ja­lu vi­še ne pri­ma­mo jer, ka­ko su mi ob­ja­sni­li, na to ne­ma­mo pra­vo po­što sam pro­dao rad­no mje­sto. Me­đu­tim, ni­ko me ni­je pi­tao da li sam bio pri­mo­ran da to uči­nim. Po­sje­du­jem svu me­di­cin­sku do­ku­men­ta­ci­ju i ne smi­jem da ra­dim po­slo­ve ko­je sam oba­vljao. Mo­žda mi­sle da su nam sve pro­ble­me ri­je­ši­li što su nam do­di­je­li­li ovaj stan pod Tre­bje­som, pri­je se­dam go­di­na, a on je to­li­ki da po­la nas spa­va na po­du, ka­že Sa­i­ti, po­ja­šnja­va­ju­ći da su ra­ni­je ži­vje­li u da­šča­ri u na­se­lju „Bu­do To­mo­vić”.
Kre­ve­te na ko­ji­ma spa­va­ju do­bi­li su od do­brih lju­di, špo­ret na dr­va je pri­lič­no do­tra­jao, na­šli su ga na ot­pa­du, ali im slu­ži kao da je nov.
– Ovih da­na sje­ve­rac du­va kao u sred zi­me, a mi smo bez va­tre, jer ne­ma­mo dr­va. I hlad­no­ću bi­smo is­tr­pje­li da ima­mo ko­ru su­vog hlje­ba, pri­ča Sa­i­ti.
On ka­že da su ne­ka­ko do sa­da pre­ži­vlja­va­li jer je sin Ari­jan i po naj­lo­ši­jem vre­me­nu znao da is­pro­si za hljeb, ali će mu­ka bi­ti ubu­du­će.
– Za­bra­nje­na je pro­šnja, pa se pla­šim da Ari­jan ne bu­de sank­ci­o­ni­san. On ni u ško­lu ni­je išao da bi nas pre­hra­nio i obez­bi­je­dio nam li­je­če­nje, pri­ča otac.
Ka­že da ni­je imao uslo­ve da Ari­ja­na ško­lu­je. Dvo­je dje­ce je bio upi­sao u osnov­nu ško­lu, ali zbog ne­ma­šti­ne ih je is­pi­sao.
– Je li sra­mo­ta da smo u 21. vi­je­ku, glad­ni, žed­ni i bo­si, da dje­ca ne zna­ju ni da pi­šu – pi­ta se Sa­i­ti.
Je­da­na­e­sto­go­di­šnji Ari­jan Sa­i­ti če­sto kri­šom po­sma­tra svo­je vr­šnja­ke ko­ji iz­ju­tra ra­no sa ran­ci­ma na le­đi­ma idu u ško­lu, dok on po­ku­ša­va da is­pro­si dva eura za hljeb da na­hra­ni po­ro­di­cu.
– I ja bih vo­lio da idem u ško­lu i da znam da pi­šem i da či­tam kao mo­ji vr­šnja­ci, ali Bog mi je do­di­je­lio ta­kvu sud­bi­nu da mo­ram da iz­dr­ža­vam ta­tu i maj­ku, mo­ju bra­ću i se­stre i nji­ho­vu dje­cu. Ja­ko te­ško mi pa­da ka­da ču­jem plač mo­jih bra­ta­ni­ća i gle­dam ih ka­ko bo­si po ovoj hlad­no­ći iza­đu na uli­cu po­red na­ših sta­no­va i za­u­sta­vlja­ju vo­za­če tra­že­ći im de­set i dva­de­set cen­ti za hljeb. I ja sam di­je­te, ali sam sta­ri­ji od njih i mo­gu bo­lje za­ra­di­ti dnev­ni­cu – ka­že Ari­jan.
On ka­že da, iako že­li da pam­ti sa­mo do­bre lju­de (ko­ji mu uvi­jek sa osmi­je­hom na li­cu da­ju mi­lo­sti­nju), to ne mo­že, a da ne po­me­ne i one dru­ge ko­ji su na­mr­šte­ni i ne da­ju ni de­set cen­ti, iako nov­ca ima­ju u iz­o­bi­lju...
– Sre­ćan sam ka­da za­ra­dim i euro. Mo­joj sre­ći ta­da ne­ma kra­ja. Ni­je­smo glad­ni, jer ću ku­pi­ti bra­šna, fla­šu ulja i maj­ka će nam za­mi­je­sti­ti pri­ga­ni­ce. Svi smo ta­da si­ti – ka­že Ari­jan, sje­ća­ju­ći se da je naj­ve­ća nov­ča­ni­ca ko­ju je do­bio to­kom pro­šnje bi­la od pet eura.
Ma­li Ari­jan ka­že da naj­vi­še za­ra­di pet­kom i su­bor­tom uve­če ka­da omla­di­na u Nik­ši­ću iz­la­zi.
– Do­bi­jem no­vac i kod op­šti­ne ka­da su vjen­ča­nja. Ima i onih do­brih lju­di ko­ji me pre­po­zna­ju, pa me zov­nu po ime­nu da do­đem ka­ko bi mi da­li mi­lo­sti­nju, ka­že Ari­jan.
On ka­že da bi vr­lo ra­do i ra­dio, te da je i na dnev­ni­cu za­ra­đi­vao no­vac, ta­ko što bi ci­je­pao ili sla­gao dr­va, u je­sen sa­ku­pljao krom­pir, to­kom lje­ta pla­stio si­je­no i slič­no.
– Ni­je mi te­ško da ra­dim bi­lo ko­ji po­sao, sa­mo ka­da znam da smo svi u ku­ći si­ti i da nam ne kr­če cri­je­va od gla­di. Do­ga­đa se da mi do­bri lju­di umje­sto nov­ca spre­me i hra­nu ko­ju po­ne­sem za uku­ća­ne – pri­ča Ari­jan.
L.N.


Ari­jan se na­da po­mo­ći

Ari­jan se na­da da će do­bri lju­di ima­ti vi­še slu­ha i obez­bi­je­di­ti po­sao nje­mu ili ne­ko­me od nje­go­ve bra­će.
- Ka­da bi se ne­ko od mo­jih uku­ća­na i za­po­slio ne­gdje ja bih ra­do išao u ško­lu, učio da pi­šem i či­tam. Na­kon oba­ve­za u ško­li, ka­da bih na­pi­sao do­ma­ći i na­u­čio gra­di­vo osta­lo bi mi do­sta vre­me­na da obi­đem grad i za­ra­dim ko­ji euro, ka­ko bih po­bolj­šao bu­džet po­ro­di­ce, pri­ča Ari­jan.